Предлог da повезује количински израз са саставом у делу реченице, који показује "састав" (нeшто што није ограничено и није дефинисано):

Бројни израз упућује на то колико је нешто. То припада именском делу реченице, количински прилог или количинска прилошка речца.

"Материјални" израз указује, од чега се састоји количина:

Бројеви — unu, du, tri, kvar, kvin, ses, sep, ok, naŭ, dek, cent, mil — немају потребе за da. Они се користе као епитети именице:

Именска бројна имена као miliono, miliardo, deko и cento ипак захтевају da:

Нормално da-израз стоји одмах после свог количинског израза, али се догађа да da-израз стоји сам. Тада је нормално да се количински израз налази на другом месту реченице (неуобичајени ред речи). Понекад је количинска реч подразумевана:

Не користите N-завршетак после da

После предлога da никада не користите N-завршетак. Именски da-израз никада није и сам објекат. Количински израз пре da ипак може да буде објекат: Он носи много путних торби.

Али изражавање количине често је бројни прилог или бројна прилошка речца,која не може да добије објекатски N-завршетак, чак ни када игра улогу објекта:

Када се не користи da?

Ако се уопште не ради о количини, мери или броју, или напр. о врсти, не користи се da, већ уобичајено de:

Никада не користите da у односу на придеве, чак и када се њима изражава количина, мера или број:

Део реченице са одредницама — la, tiu, ĉiu, присвојним заменицама... — је дефинисан, дакле ограничен и индивидуализован (не-именички). Следи да не треба користити da пре тог реченичног дела, или уместо de или el:

Лична заменица уобичајено указује на једну или више одређених индивидуа. Зато не користимо da пре личних заменица, или уместо de или el:

Ако кличина или број већ упућују на numeralo или придев, не користи се da, него de или el:

Ако именица у једнини већ сама собом изражава јасно одређену количину, не користи се da:

Неке речи понекад изражавају количину, а други пут нешто друго. Преовлађујуће значење одлучује, да ли ће се користити da или други предлог:

Коришћење da дакле, зависи од тога, шта говорник хоће да каже. Да бисмо себи помогли, морамо да замислимо питање, на које бисмо реченицом могли да одговоримо:

Често је потребно пазити, да ли је последња реч важнија (→ da), или је то претходна реч (→ de). Група војника у првом реду су војници (у групи су количина). Група војника је у првом реду група (која је састављена од војника). Букет ружа су руже (у букету количина). Букет од ружа (или букет из ружа) је букет (који је састављен од ружа).

Коришћење предлога da унеколико је еволуирало и мењало се током историје есперанта. Тако се у старим текстовима може наћи da, где мора да буде de или el према овим претходним објашњењима.

"Da-изам"

У говорном есперанту развија се нетачан начин коришћења da, који би се могао назвати "da-изам". У том коришћењу da нема касније значење, чија улога би била усмеравајућа. Da престаје да буде предлог. Тада da само указује, да се претходни израз односио на количину:

За ово су криви многи уџбеници, који уче да da тобоже припада углавном претходној речи. Али da припада у првом реду баш ономе што стоји после.

Неки тврде, да се то подразумева:

У таквом подразумевању ипак је нормално да се такође одбаци предлог: Li estas instruisto de lingvoj. → Li estas instruisto. Ne: Li estas instruisto de. Зато, ако се хоће одбацити реч после da, тада се одбацује такође da.

Каже се једноставно: Ја имам много. Колико ви хоћете? Они носе толико, да свако може да добије нешто. Речи као multe, tiom и iom су количине саме по себи. Њима ништа није потребно da да би се појачао израз количине. Само ако се хоће да скрене пажња, из чега се састоји та количина, користи се da, али и тада обавезно са именским делом реченице касније.