У есперанту главно правило реда речи је разумљивост. Речи се стављају оним редом, да смисао остане јасан. Различити завршеци, у првом реду N, омогућавају велику слободу, али та слобода није апсолутна.

Многе именске речце обично стоје тачно испред онога што објашњавају, на што се односе, напр. ankaŭ, eĉ, tre, nur. Такође ne стоји испред тога, што се њиме одриче.

Предлог стоји увек испред тога, на чију улогу он указује.

Везник стоји испред тога, што он повезује са нечим.

Ajn стоји одмах после овог корелатива, кога он нијансира.

Ред делова реченице

Основни ред реченичних делова следи следећи модел:

субјекат — предикат — објекат — остали делови реченице

Ако се користи други ред речи, не мења се основно значење, али се сада ствара различита реторичност. Код епитета се, ипак, не може увек потпуно слободно мењати ред речи, јер епитети најчешће немају улогу у реченици. Постоји разлика између leono estas besto (истина) и besto estas leono (лаж, јер постоје исто тако и друге животиње). У реченици као lernanto fariĝis instruisto је веома важан, јер instruisto fariĝis lernanto је потпуно друга ствар. У многим реалним реченицама са епитетом контекст ипак подстиче могућност неразумевања, чак се користи и неуобичајени ред речи. Али реченица као instruisto lernanto fariĝas је једва разумљива, и тако је треба избегавати.

Стављање испред

Делови реченице, који се обично не појављују на почетку реченице, могу утицати реторички,ако се ставе тачно на ту почетну позицију:

Део реченице, чија главна реч је KI-реч, стоји нормално на почетку своје главне или зависне реченице. Такав положај није дакле, посебна одлика KI-речи. Испред KI-речи може ипак да стоји предлог, који упућује на његову улогу у реченици:

У принципу такође друге речи, које сарађују са KI-речима, могу да стоје испред ње, али уопште нису склоне да имају испред неку KI-реч која није предлог:

Везници kaj, aŭ и sed могу без проблема да се појаве испред KI-речи, јер такве речце заиста не припадају задњем делу израза, већ се само везују за предњи део: Dum la trarigardado mi trovis diversajn esprimojn, kiuj siatempe ŝajnis al mi bonaj, sed kiuj nun al mi ne plaĉas kaj kiujn mi volonte ŝanĝus.

Понеки пут се може ставити део израза, који заиста припада уметнутој, зависној реченици, на почетак читаве реченице. То ствара веома јак занос због необичности реда речи:

Често може да настане забуна, који део реченице заиста припада напред стављеним речима. Може се учинити, да они припадају глаголу главне реченице, јер стоје ближе њему. Ако део реченице, који се хоће истаћи, игра улогу субјекта у својој зависној реченици, он се нужно не може покретати, јер субјекат мора да буде присутан поред свог предиката. Уопште није могуће, дакле: Tiu laboro mi pensas, ke estas malfacila. Мора се рећи: Mi pensas, ke tiu laboro estas malfacila.

Понекад, ако смисао дозвољава, може се истаћи део реченице у зависној реченици користећи напред стављени pri-придев. Такав део реченице, који се хоће истаћи, избацује се са његовог места у зависној реченици у облику заменице или корелатива, и у почетку читаве реченице ставља се у облику pri-придева. Истакнута ствар појављује се, дакле, два пута, први пут као pri-придев у главној реченици, а један пут као заменица у својој истинској реченичној улози у зависној реченици:

Неки пут, када је потребно ставити KI-реч у почетку фразе, али та KI-реч по смислу припада зависној реченици, резултат може да се учини веома тешко разумљив. Срећом, такви проблеми у пракси се појављују веома ретко:

Потпуно избегавајте ове изразе, ако је зависна реченица сама по себи питање, јер таква конструкција чини се компликована: Ŝi demandis, ĉu mi ŝatas muzikon. → Kion ŝi demandis, ĉu mi ŝatas? Мора се рећи Шта је она питала? иако је то непрецизније, него користити pri-решење на које је указано овде касније.

Исти проблем постоји у односима (неупитним) KI-речи. Такође такве KI-речи се стављају на почетак уметнуте реченице. Ако односна KI-реч истински припада зависној реченици, забуна може да настане:

Често се може изокренути помоћу испред стављеног pri-придева. Одбаци се KI-ствар из њеног места у облику заменице, и користи се pri-придев као упитни израз или зависни везник:

Ако KI-ствар игра улогу субјекта, онда се не може кретати из зависне реченице. Субјекат глагола мора остати у својој реченици: Karlo diris, ke lia frato edziĝis. → Kiu Karlo diris, ke edziĝis? Рекли су понекад постоје два субјекта, док edziĝis уопште не мора да има субјекат. Користи pri-решење: Pri kiu Karlo diris, ke li edziĝis?